Pukla cev, otkazalo crevo na mašini za veš, procurio radijator ili je voda ušla sa terase, i tepih je natopljen. U tom trenutku najveći deo ishoda ne zavisi od toga koliko je vode bilo, nego od toga šta se uradi u prvih dvadeset četiri sata. Tepih koji je bio potpuno mokar često se u celosti spase, dok se isti taj tepih posle tri dana čekanja najčešće više ne isplati čistiti. Ovaj tekst objašnjava zašto je vreme presudno i kojim redom se postupa.
Vlakno tepiha samo po sebi podnosi vodu, jer tepih se ionako pere vodom. Problem nastaje zato što u mokrom tepihu postoje sve tri stvari koje su potrebne za razvoj plesni, dakle vlaga, toplota prostorije i organski materijal u vidu prašine i vlakana. U takvim uslovima prve kolonije se razvijaju vrlo brzo, a čim se pojave, miris se uvlači u osnovu tepiha i teško izlazi. Zbog toga postoji praktično pravilo koje koriste svi koji se bave saniranjem posledica vode. Ako se tepih počne sušiti u prvih dvadeset četiri sata, rezultat je po pravilu odličan. Ako se čeka dva do tri dana, potrebni su znatno jači tretmani i dezinfekcija, a posle nedelju dana natopljen tepih se najčešće ne vraća u prvobitno stanje.
Struka razlikuje tri vrste vode i to nije formalnost. Prva je čista voda iz vodovodne instalacije, iz creva ili sa bojlera, i ona sama po sebi ne nosi zaraznu opasnost, pa je tepih po pravilu spasiv. Druga je siva voda, dakle voda iz mašine za veš, iz sudopere ili iz kade, koja sadrži deterdžent, masnoće i organske ostatke, i kod nje je dezinfekcija obavezna. Treća je crna voda, dakle voda iz kanalizacije, iz izlivanja septičke jame ili poplavna voda sa ulice. Ta voda nosi bakterije i sve ono što je pokupila sa terena, i kod nje se u profesionalnoj praksi tepih po pravilu ne spasava, jer se rizik po zdravlje ne isplati. Isto važi i za tepih koji je bio ispod nivoa takve vode više sati.
Redosled je jednostavan i vredi ga zapamtiti. Prvo se zaustavi izvor vode i isključi struja u prostoriji, jer utičnice i produžni kablovi na podu uz vodu predstavljaju stvarnu opasnost. Zatim se sa tepiha sklanja sav nameštaj, jer noge od drveta puštaju boju, a metalne noge ostavljaju tragove rđe koji se posle ne skidaju. Posle toga se uklanja višak vode. Za to se koristi usisivač namenjen mokrom usisavanju, nikada običan kućni usisivač, jer on nije predviđen za tečnost i može doći do kvara i strujnog udara. Ako takvog uređaja nema, koriste se peškiri i gaženje po njima, dakle prostre se debeo sloj, stane se na njega i pritisne, pa se menja dok upijaju.
Ovo je korak koji ljudi najčešće preskoče, a on odlučuje o ishodu. Mokar tepih koji ostane da leži na podu suši se samo sa gornje strane, dok donja strana i podloga ostaju vlažne danima. Upravo tu, između tepiha i poda, nastaje plesan, i to na obe površine. Zato se tepih odmah odiže, preko stolica, kutija ili čega god ima, tako da vazduh može da prolazi i ispod. Ako je tepih pretežak, savija se na pola i podiže deo po deo, uz okretanje. Pod ispod njega se briše do suvog i ostavlja da se provetrava, jer se kod parketa i laminata problem često javi baš na podu, a ne na tepihu.
Sušenje traži tri stvari, dakle protok vazduha, nižu vlažnost i vreme. Otvaraju se prozori, uključuje se ventilator usmeren duž tepiha, a ne u jednu tačku, i po mogućstvu odvlaživač vazduha, koji vodu izvlači iz prostora umesto da je ostavi u zidovima. Zatvorena prostorija sa uključenim grejanjem je najgora kombinacija, jer topao i vlažan vazduh ubrzava razvoj plesni. Sušenje na direktnom suncu deluje logično, ali kod vunenih i obojenih tepiha ume da izazove neujednačeno bleđenje, pa se koristi senovito i provetreno mesto. Tepih se u toku sušenja okreće, jer se ivice i sredina ne suše istom brzinom. Bitno je i da se ne vraća na pod dok nije potpuno suv sa obe strane, a to se proverava rukom po naličju, ne po površini.
Sintetički tepisi od polipropilena i poliestera podnose vodu najbolje, jer vlakno ne upija vlagu u svoju strukturu nego je samo zadržava između vlakana. Kod njih je glavni rizik osnova tepiha i miris. Vuna je druga priča, jer vuna upija veliku količinu vode u samo vlakno, postane izuzetno teška i sklona skupljanju, naročito ako se suši na visokoj temperaturi. Kod ručno tkanih i obojenih tepiha postoji i rizik od migracije boje, dakle prelaska boje iz tamnijeg u svetliji deo šare, što se posle više ne ispravlja kod kuće. Zbog toga se natopljen vuneni ili ručno tkan tepih ne pokušava spasavati improvizacijom, nego se što pre predaje na profesionalno pranje i kontrolisano sušenje.
Mnogi stariji i kvalitetniji tepisi imaju osnovu od jute, dakle prirodnog biljnog vlakna. Juta pri kvašenju otpušta smeđu boju koja se penje na površinu tepiha i ostavlja karakteristične žućkaste i smeđe mrlje, koje se pojave tek pri sušenju. Uz to, juta pri dužem stajanju u vodi trune i gubi čvrstinu, pa se tepih posle toga izvlači i deformiše. Zato je kod tepiha sa jutenom osnovom brzina još važnija nego kod ostalih. Ako se voda izvuče brzo i sušenje pokrene odmah, oštećenje se izbegne. Ako se čeka, često se dobije tepih koji je čist, a ipak trajno obojen odozdo.
Podloga protiv klizanja i sunđerasta podloga upijaju mnogo više vode nego sam tepih i suše se znatno sporije. U praksi se podloga posle većeg izlivanja najčešće ne spasava nego se menja, jer se u njenoj strukturi zadržava vlaga i miris koji se posle prenosi nazad na čist tepih. Ako se podloga ipak suši, ona se odvaja od tepiha, odiže od poda i suši potpuno odvojeno, a vraća se tek kada su i tepih i pod suvi. Kod gumenih podloga postoji dodatni problem, jer guma pri dužoj vlazi ume da otpusti boju na parket i pločice, i taj trag se teško uklanja.
Prvi znak nikada nije mrlja nego miris, dakle zemljan i podrumski miris koji se pojača kada se tepih zagreje ili kada se na njega stane. Drugi znak su sitne tamne ili sivkaste tačke na naličju, a kod svetlijih tepiha i ružičasta ili zelenkasta izmaglica. Treći je da površina na dodir deluje blago lepljivo. Kada se to javi, kućna sredstva ne rešavaju problem, jer se plesan ne nalazi samo na površini nego u osnovi. Tada se radi profesionalno pranje sa dezinfekcionim tretmanom i kontrolisano sušenje u komori, gde se tepih suši do kraja i sa lica i sa naličja, što je kod kuće praktično nemoguće postići.
Postoji nekoliko poteza koji redovno naprave veću štetu od same vode. Prvi je da se mokar tepih smota u rolnu i ostavi po strani da se kasnije reši, jer se u rolni stvara savršena sredina za plesan. Drugi je pokušaj sušenja radijatorom ili grejalicom naslonjenom na tepih, jer se vlakno peče, a osnova skuplja. Treći je posipanje sode ili osveživača preko još mokrog tepiha, jer se time samo prekrije miris koji nastaje ispod. Četvrti je vraćanje nameštaja pre nego što je sve suvo. Peti je čekanje da se vidi hoće li se osušiti samo, jer se odluka o sudbini tepiha donosi prvog dana, ne trećeg.
Ima nekoliko jasnih situacija. Prva je kada je količina vode veća od nekoliko litara i kada je tepih natopljen po celoj površini. Druga je kada voda nije čista, dakle kada dolazi iz mašine, sudopere ili kanalizacije. Treća je kada je u pitanju vuneni, ručno tkani ili vredniji tepih. Četvrta je kada je od izlivanja prošlo više od jednog dana. Peta je kada se pojavio miris, jer je to znak da proces već traje. U tim slučajevima tepih se preuzima, pere se odgovarajućim postupkom za taj materijal, tretira se sredstvima koja rade protiv mikroorganizama, a zatim se suši u kontrolisanim uslovima do kraja, umesto da se ostavi na vazduhu i nada da će biti dovoljno.
Kada se šteta sanira, vredi napraviti nekoliko sitnih izmena. Crevo mašine za veš i creva ispod sudopere se proveravaju jednom godišnje i menjaju na nekoliko godina, jer su najčešći uzrok izlivanja u stanovima. Ventili ispod lavaboa se povremeno zatvore i otvore, kako se ne bi zaglavili. Kod stanova u prizemlju i kod terasa se proverava odvod, jer se najveći broj poplava dešava kada odvod ne prihvati naglu kišu. I na kraju, tepih u prostoriji sa mašinom za veš ili u kupatilu ne treba da bude komad koji ne podnosi vodu. To zvuči kao sitnica, ali upravo taj izbor odlučuje da li ćete sledeći put imati mokar tepih koji se pere ili tepih koji se baca.