Zvuči neobično, ali tepih češće strada dok stoji odložen nego dok se po njemu hoda. Na podu je tepih provetren, izložen svetlosti i pod stalnim nadzorom, pa se svaki problem primeti na vreme. Smotan i ostavljen u ostavi, podrumu ili na tavanu, on postaje zatvorena sredina u kojoj vlaga, insekti i pritisak rade mesecima bez ikakvog otpora. Kada se posle godinu dana razmota, štetu je često nemoguće ispraviti. Zato čuvanje tepiha treba shvatiti kao poseban postupak sa svojim pravilima, a ne kao puko sklanjanje sa puta.
Prvo pravilo je da se tepih nikada ne odlaže prljav. Organske naslage, mrvice, dlake i ostaci hrane predstavljaju hranu za insekte i praktično pozivnicu za moljce. Uz to, kiseline iz zaostalih fleka nastavljaju da deluju na vlakno i u mraku, pa fleka koja je bila svetla u trenutku odlaganja ume da postane tamna i trajna posle nekoliko meseci. Dubinsko pranje tepiha pre skladištenja rešava obe stvari odjednom, ali samo pod uslovom da je tepih posle toga potpuno suv. Vlažan tepih koji se smota je najgori mogući scenario, jer se vlaga zaključava u rolni i nema kuda da ode.
Tepih se uvek roluje, nikada ne savija. Na mestu pregiba vlakna se lome pod oštrim uglom, a kod tepiha sa lateksnom osnovom lepak na toj liniji puca i posle se pojavljuje trajan trag koji se vidi pod svakim svetlom. Roluje se u pravcu dlake, tako da vlakna leže prirodno, i to oko čvrstog jezgra, na primer kartonske cevi, kako sredina rolne ne bi bila prazna i podložna gnječenju. Rolna se ne vezuje jako zategnutim kanapom koji urezuje trag, već širokim trakama koje raspoređuju pritisak. Ako ima mesta, rolna se drži uspravno ili položeno na ravnoj podlozi, nikada oslonjena na jedan kraj pod pritiskom drugih stvari.
Moljci ne jedu sintetiku, njih zanima keratin, protein koji se nalazi u vuni, svili i životinjskoj dlaci. Zbog toga su vuneni tepisi i ručno rađeni komadi jedini zaista ugroženi, dok polipropilenski tepih može da leži godinama bez tog rizika. Larve se razvijaju u mraku, u mirnom prostoru i bez strujanja vazduha, dakle tačno u uslovima koje im pravi zaboravljena rolna u ostavi. Šteta se prepoznaje po nepravilnim golim mrljama u kojima je dlaka pojedena do osnove i po sitnom prahu koji ostaje ispod rolne. Čist i redovno provetravan tepih je znatno manje privlačan, jer larvama treba i organska nečistoća da bi se razvile.
Za razvoj plesni u tepihu nije potrebna lokva vode, dovoljna je povišena vlažnost vazduha koja duže traje. Podrumi i garaže su najčešća mesta gde se ovo dešava, jer se vlaga tamo diže iz betona i zadržava u prostoru bez ventilacije. Plesan prvo napada osnovu tepiha, koja je najgušća i najsporije se suši, pa se na površini pojavljuje tek kada je proces već poodmakao. Miris buđi u vlaknima je jedan od najtvrdokornijih problema u struci i traži ozbiljno dubinsko čišćenje tepiha sa potpunim ispiranjem i kontrolisanim sušenjem. Sprečiti je mnogo lakše nego ukloniti.
Prva pomisao je da tepih treba dobro umotati u najlon da mu ništa ne priđe. Problem je što folija ne propušta vazduh, pa se vlaga koja je već u vlaknima zadržava unutra i kondenzuje na unutrašnjoj strani plastike. Tepih tako u potpuno suvoj prostoriji provede zimu u sopstvenoj mikroklimi punoj vlage. Bolje rešenje je materijal koji diše, pamučna tkanina, staro čaršav platno ili specijalizovan papir za pakovanje tekstila, koji štiti od prašine a dozvoljava razmenu vazduha. Ako se folija ipak koristi zbog transporta, ona se skida čim tepih stigne na mesto gde će stajati duže.
Tepih najbolje stoji u prostoriji sa umerenom i stabilnom temperaturom, bez velikih skokova, i sa vlažnošću vazduha koja ne prelazi šezdeset odsto. Direktna sunčeva svetlost se izbegava, jer ultraljubičasto zračenje bledi boje i čini vlakno krtim čak i kroz staklo. Rolna se ne ostavlja direktno na betonu, već na letvi, paleti ili policama, jer beton stalno odaje vlagu naviše. Poželjno je da preko tepiha ne stoji ništa teško, jer višemesečni pritisak ostavlja tragove koje ni profesionalno pranje tepiha ne može uvek da ispravi.
Rese i ivice su najosetljiviji delovi svakog tepiha i baš oni najviše stradaju pri rukovanju. Kod ručno rađenih komada rese su nastavak osnove, pa njihovo kidanje znači da se sama konstrukcija tepiha počinje odvezivati. Pre rolovanja rese se pažljivo poravnaju i poklope tkaninom, tako da ne ostanu zgnječene ispod rolne ili zakačene za ivicu police. Kod tepiha sa prošivenom ivicom treba proveriti da li konac negde popušta, jer se to na kraju rolne najbrže širi. Nekoliko minuta pažnje pri pakovanju često spreči popravku ivica tepiha koja košta više od samog pranja.
Tepih koji stoji duže od nekoliko meseci vredi razmotati bar jednom u tom periodu i pustiti da se provetri jedan dan. Tom prilikom se proverava da li ima praha ispod rolne, da li se pojavio miris zatvorenog prostora i da li negde ima tragova insekata ili mrlja koje se ranije nisu videle. Ako se tepih vraća u rolnu, dobro je da se roluje sa druge strane, kako se pritisak ne bi stalno vršio na istim mestima. Ova jednostavna navika hvata skoro sve probleme dok su još rešivi.
Čak i tepih koji je bio čist pri odlaganju često treba osvežiti pre nego što se vrati na pod. Tokom stajanja se u vlaknima nakupi prašina iz vazduha, a kod prirodnih materijala se javlja i karakterističan miris zatvorenog prostora koji provetravanje ne skida do kraja. Ako se pri raspakivanju oseti bilo kakav trag vlage ili ustajalosti, pranje tepiha je obavezan korak, jer se u suprotnom taj miris prenosi na celu prostoriju. Isto važi i za tepihe koji su stajali u podrumu ili garaži bez obzira na to koliko su bili dobro upakovani.