Dva tepiha koja izgledaju gotovo identično mogu da traže potpuno suprotan tretman. Jedan podnosi vrelu vodu i jaku hemiju bez ikakvih posledica, dok drugi pri istom postupku gubi boju, skuplja se ili trajno menja strukturu. Razlog je u tome što svako vlakno drugačije upija vodu, drugačije reaguje na pH vrednost i drugačije se ponaša pri sušenju. Zbog toga svaki ozbiljan tepih servis prvo utvrđuje materijal, pa tek onda bira sredstvo i temperaturu. Prepoznavanje vlakna nije formalnost, to je korak koji odlučuje da li će tepih izaći bolji ili oštećen.
Vuna se najlakše prepoznaje po opipu i po ponašanju pod pritiskom. Vlakno je toplo, blago masno na dodir zbog prirodnog lanolina, i kada ga stisnete u šaci brzo se vraća u prvobitni oblik bez trajnog pregiba. Vuneni tepih upija vlagu iznutra i može da primi znatnu količinu vode a da na dodir i dalje deluje suvo, što je istovremeno i njegova najveća prednost i najveći rizik. Pranje vunenih tepiha traži umerenu temperaturu i blago kiselu sredinu, jer jaka baza razgrađuje strukturu vlakna i ostavlja ga hrapavim i bez sjaja. Sušenje mora da bude potpuno i kontrolisano, jer vuna koja ostane vlažna u osnovi vrlo brzo razvija miris.
Najveći broj tepiha koji se danas prodaju napravljen je od sintetičkih vlakana, pre svega polipropilena i poliestera. Ta vlakna gotovo da ne upijaju vodu, pa se prljavština uglavnom zadržava na površini vlakna umesto da prodire u njega, što ih čini zahvalnim za mašinsko pranje tepiha. Polipropilen dobro podnosi ispiranje i brzo se suši, ali je osetljiv na masnoću, koja se za njega hvata čvršće nego za prirodna vlakna. Poliester je mekši i lepše izgleda, ali se pod stalnim gaženjem brže sleže i gubi volumen. Kod oba materijala ključ dobrog rezultata je snažna ekstrakcija, jer ono što ostane u osnovi neće ispariti samo od sebe.
Viskoza se u prodaji često predstavlja kao veštačka svila i lako se prepoznaje po izuzetnom sjaju koji se menja u zavisnosti od ugla gledanja. Problem je što viskoza gubi i do polovine svoje čvrstoće čim se pokvasi, pa vlakno postaje krto i lako se lomi pri trljanju. Na takvim tepisima čak i obična voda iz čaše ume da ostavi trajan svetliji krug. Ovakav materijal ne trpi improvizaciju i domaće trikove, i skoro uvek traži poseban, kontrolisan postupak umesto standardnog dubinskog pranja tepiha. Ako niste sigurni šta imate kod kuće, ovo je materijal zbog kojeg se isplati pitati stručnjaka pre nego što bilo šta preduzmete.
Kod ručno rađenih tepiha, boja je često nanošena postupcima koji nisu potpuno postojani na vodu, pa se prilikom pranja javlja rizik od migracije boje iz tamnijeg u svetlije polje. Pre samog pranja radi se provera postojanosti boje na skrivenom delu, i tek na osnovu tog rezultata bira se sredstvo i temperatura. Dubinsko pranje persijskih tepiha obično podrazumeva niže temperature, blaža sredstva i duže, pažljivije ispiranje. Rese kod ovih tepiha su nastavak same osnove, što znači da svako oštećenje rese direktno ugrožava strukturu tepiha. Takav komad se ne pere brzinski, već postupno, sa proverom u svakoj fazi.
Ono što vidite kao površinu tepiha je samo gornji sloj, a ispod njega se nalazi osnova koja drži celu konstrukciju. Kod mašinski rađenih tepiha ta osnova je vrlo često zalepljena lateksom, materijalom koji sa godinama gubi elastičnost i počinje da se raspada u prah. Ako se takav tepih pere prevrućom vodom ili agresivnim sredstvom, lepak dodatno popušta i pojavljuju se talasi i mehurovi koji se više ne ispravljaju. Zato profesionalno pranje tepiha uvek uzima u obzir stanje osnove, a ne samo izgled površine. Tepih star petnaest godina jednostavno ne trpi isti tretman kao nov komad.
Postojanost boje zavisi od toga kako je vlakno obojeno. Kada se pigment dodaje u masu pre nego što se vlakno formira, boja je deo samog vlakna i praktično je nemoguće isprati je. Kada se boja nanosi naknadno, ona ostaje na površini i pri kontaktu sa vodom, hemijom ili suncem počinje da beži. Iz istog razloga jarko crvena, bordo i tamnoplava polja najčešće prva pokazuju problem. Iskusan majstor test postojanosti radi pre svakog pranja tepiha za koji nema podatak o materijalu, jer je taj minut provere jedina zaštita od nepovratne štete.
Sredstva se razlikuju po pH vrednosti, i to nije marketing već fizika procesa. Bazna sredstva odlično razgrađuju masnoću i zato daju sjajan rezultat na sintetici, ali ista ta baza otvara strukturu vunenog vlakna i trajno ga oštećuje. Kisela sredstva čuvaju prirodna vlakna i pomažu da boje ostanu žive, ali su slabija protiv masnih naslaga. Zbog toga u ozbiljnom servisu ne postoji jedno univerzalno sredstvo, već izbor koji se pravi za svaki tepih posebno. Kućni deterdženti su najčešće jako bazni, što ih čini lošim izborom za pranje vunenih tepiha bez obzira na to koliko dobro peru posuđe.
Sintetički tepih se suši brzo jer vlakno vodu praktično ne upija, pa je dovoljno da se ona ukloni iz prostora između vlakana. Vuna, pamuk i viskoza upijaju vodu unutar samog vlakna, i tu voda ostaje i kada površina već deluje suvo. Upravo taj skriveni deo je razlog zbog kojeg tepisi osušeni kod kuće posle nekoliko dana počnu da mirišu na ustajalo. Sušenje u komori sa strujanjem zagrejanog vazduha izvlači vlagu iz dubine vlakna, a ne samo sa površine, i zato je kod prirodnih materijala praktično nezamenjivo. Vreme sušenja se kod istog dimenzija tepiha može razlikovati i nekoliko puta samo zbog vrste vlakna.
Ako tepih ima poznato sintetičko vlakno, mali je i lako se suši na otvorenom, kućno pranje može da prođe bez posledica. Čim je u pitanju vuna, viskoza, ručno rađen komad, tepih većih dimenzija ili tepih sa nepoznatim sastavom, računica se menja. Rizik od skupljanja, migracije boje, deformacije osnove i zaostale vlage postaje veći od uštede. Uslužno pranje tepiha u tom slučaju nije luksuz, već način da se sačuva vrednost predmeta koji u prosečnom domu traje deceniju i više. Nekoliko provera pre pranja često spreči štetu koja se posle ne može ispraviti nijednim postupkom.