Dlaka psa ili mačke nije glatka kao što izgleda golim okom. Površina joj je ljuspičasta, pa se ponaša kao sitna čičak traka koja se hvata za svako vlakno kroz koje prođe. Kada se tome doda statički elektricitet, koji je u zatvorenom prostoru posebno izražen tokom grejne sezone, dlaka se doslovno lepi za osnovu tepiha i tone sve dublje pri svakom koraku. Zbog toga vlasnici ljubimaca često imaju utisak da usisivač radi uzalud. Usisivač skida ono što stoji na površini, ali ne može da izvuče ono što je već prošlo kroz gornji sloj vlakana i zaglavilo se pri korenu. Tek dubinsko pranje tepiha koje kombinuje mehaničko četkanje i snažnu ekstrakciju dolazi do tog sloja.
Miris mokraće ne dolazi od same tečnosti, već od onoga što ostaje kada tečnost ispari. U vlaknima zaostaju kristali mokraćne kiseline i soli, koji su potpuno bez mirisa dok su suvi. Čim se pojavi vlaga iz vazduha, kiša napolju, vlažno brisanje poda ili obično povećanje vlažnosti u stanu, ti kristali se ponovo aktiviraju i miris se vraća kao da se nezgoda desila juče. To je razlog zašto vlasnici životinja opisuju neprijatan miris tepiha koji dolazi i prolazi bez ikakvog vidljivog povoda. Dok se kristali ne razgrade i ne isperu, miris će se vraćati u talasima godinama.
Većina univerzalnih sredstava iz prodavnice radi na principu maskiranja. Ona ostavljaju jak mirisni trag koji privremeno prekrije problem, a u nekim slučajevima ga i pogoršaju, jer amonijačna nota u pojedinim sredstvima životinji miriše slično njenom sopstvenom obeležju i podstiče je da se vrati na isto mesto. Pored toga, mnoga jeftina sredstva ostavljaju lepljiv sloj u vlaknima koji privlači prašinu i ubrzava prljanje. Profesionalno pranje tepiha koristi sredstva koja se u potpunosti ispiraju iz vlakana, pa tepih posle tretmana ostaje neutralan, bez sloja koji zadržava nečistoću.
Organske naslage traže hemiju koja ih razgrađuje, a ne samo spira. Enzimska sredstva rade tako što razlažu molekule proteina i mokraćne kiseline na jednostavnije komponente koje voda može da odnese. Da bi enzim odradio posao, potrebno mu je vreme delovanja, odgovarajuća temperatura i pravilan pH, jer previše kiselo ili previše bazno okruženje jednostavno prekida taj proces. To je jedan od razloga zašto isti proizvod kod kuće daje slab rezultat, a u servisu odličan. U tepih servisu se tretman izvodi kontrolisano, sa poznatom koncentracijom, poznatom temperaturom vode i punom ekstrakcijom na kraju.
Ako se tepih sa velikom količinom dlake odmah pokvasi, dlaka se sabija u filc koji zadržava vodu i otežava ispiranje. Zbog toga se u ozbiljnom procesu prvo radi suvo tretiranje, odnosno intenzivno mehaničko izbijanje i četkanje kojim se izvlači slobodna dlaka i prašina. Tek kada je taj sloj skinut, voda i sredstvo mogu da dopru do onoga što je zaista zaprljano. Ovaj korak istovremeno skraćuje vreme sušenja, jer u tepihu ostaje manje materijala koji upija vlagu. Preskakanje suvog tretmana je najčešći razlog zašto kućno pranje kod vlasnika ljubimaca daje polovičan rezultat.
Mačke koje oštre kandže na tepihu i psi koji se naglo zaustavljaju u trku prave mehaničko oštećenje koje se razlikuje od običnog habanja. Vlakna se cepaju po dužini i postaju hrapava, pa na tim mestima prljavština ostaje zarobljena i posle pranja. Takva zona vizuelno deluje tamnije čak i kada je potpuno čista, jer svetlost drugačije pada na iščupano vlakno. Redovno održavanje tepiha i pravovremeno pranje usporavaju ovaj proces, jer zrnca prašine koja stoje u osnovi rade kao brusni papir pri svakom koraku i dodatno seku već oštećeno vlakno.
U domaćinstvu bez životinja dubinsko pranje tepiha jednom godišnje najčešće je dovoljno. Sa jednim ljubimcem razuman ritam je dva puta godišnje, a u stanovima sa više životinja ili sa psom koji svakodnevno izlazi napolje i vraća se sa vlagom i blatom, tri puta godišnje nije preterivanje. Ovde ne govorimo samo o izgledu, već o količini organskog materijala koji se taloži u osnovi i postaje hrana za grinje i bakterije. Redovan ritam je uvek jeftiniji od jednog spašavanja tepiha koji je godinama zanemarivan.
Prvih nekoliko minuta odlučuje o tome da li će mrlja ostati trajna. Tečnost treba upijati čistom belom krpom ili papirnim ubrusom, uvek pritiskom odozgo, nikako trljanjem, jer trljanje razvlači materiju po širem području i utiskuje je dublje u vlakno. Posle upijanja koristi se mala količina mlake vode i ponovo se upija, sve dok se krpa ne vraća čista. Ono što ne treba raditi jeste sipanje sirćeta, sode bikarbone ili kuhinjskih deterdženata, jer ostatak tih materija ostaje u vlaknima i kasnije otežava profesionalno čišćenje tepiha. Ako je nezgoda velika, najbolji potez je da se površina samo upije i da se tepih što pre preda na pranje.
Alergeni koji potiču od životinja nisu dlaka, već sitne čestice iz pljuvačke i perutanja kože koje se lepe za dlaku i putuju kroz prostor. Tepih ih zadržava, što je istovremeno i dobra i loša vest. Dobra je što ih drži pri podu umesto da lebde u vazduhu koji udišete, a loša je što se pri svakom koraku deo tih čestica ponovo podiže. Zato tepih u domu sa ljubimcem treba shvatiti kao filter koji radi odlično, ali samo ako se povremeno ispira do osnove. Neopran filter pre ili kasnije počne da vraća nazad ono što je godinama skupljao.
Tepih koji je opran ispravno, a osušen loše, umeće da miriše gore nego pre pranja. Vlaga koja predugo stoji u osnovi stvara idealne uslove za razvoj bakterija i buđi, a taj miris se hvata za vlakno mnogo jače od bilo čega što je životinja ostavila. Sušenje u komori sa kontrolisanom temperaturom i cirkulacijom vazduha rešava upravo taj problem, jer se voda izvlači ravnomerno i iz gornjeg sloja i iz osnove. Kod kuće je to skoro nemoguće postići, naročito zimi kada se tepih suši u zatvorenoj prostoriji sa već povišenom vlažnošću.