Tepih se najčešće bira po izgledu na slici i po ceni, a onda se posle godinu dana ispostavi da je izgubio oblik, da se sabio u sredini ili da se svaka mrlja na njemu vidi izdaleka. Većina tih razočaranja nema veze sa kvalitetom izrade nego sa tim što je konkretan tepih stavljen u prostoriju za koju nije napravljen. Ovaj tekst objašnjava po čemu se tepisi zaista razlikuju i kako se bira onaj koji će dobro izgledati i posle nekoliko godina.
Prva stvar koju treba proveriti nije boja nego gustina, dakle koliko vlakana ima na jednom kvadratnom metru. Gustina se najlakše proverava rukom, tako što se prsti pritisnu u flor i pokuša da se dopre do osnove. Kod gustog tepiha to je teško i osnova se jedva oseti, dok se kod retkog tepiha osnova napipa odmah. Gustina određuje koliko će tepih izdržati gaženje. Kod retkog tepiha vlakna nemaju međusobni oslonac, pa se pri hodanju povijaju u stranu i ostaju položena, što se vidi kao sjajne zone i staze. Kod gustog tepiha vlakna drže jedno drugo uspravno i tepih ostaje ravnomeran mnogo duže. Isti princip vredi i kod jeftinijih modela, jer je gust jeftin tepih po pravilu bolji izbor od retkog skupog.
Visina flora je dužina vlakna od osnove do vrha i ona nije stvar ukusa nego namene. Nizak flor, dakle do otprilike jednog centimetra, lako se usisava, brzo se suši i ne zadržava mrvice, pa je logičan izbor za trpezariju, radni prostor, hodnik i prostorije sa velikim prometom. Stolice se preko njega pomeraju bez zapinjanja. Srednji flor je kompromis koji odgovara dnevnoj sobi, jer je prijatan pod nogama, a još uvek se lako održava. Visok i čupav flor je najprijatniji za bosa stopala i zbog toga se najčešće bira za spavaću sobu, ali traži više truda pri usisavanju i znatno duže se suši posle pranja. U kuhinji i uz ulazna vrata visok flor je najlošiji mogući izbor.
Vuna je i dalje najkvalitetnije vlakno za tepih, jer je prirodno elastična, vraća se u oblik, prijatno je na dodir i teško se pali. Njena mana je viša cena i osetljivost na jaka sredstva i previsoku temperaturu, pa vuneni tepih traži pažljivije pranje, ali uz dobru negu traje decenijama. Polipropilen je najrasprostranjenije sintetičko vlakno, otporan je na fleke, ne upija vodu i pristupačan je, ali se pod velikim opterećenjem brže sabija. Poliester ima lep sjaj i mekoću i dobro drži boju, uz sličan nedostatak. Viskoza izgleda kao svila i vrlo je efektna, ali je izuzetno osetljiva na vodu i lako ostavlja tragove, pa nije za kuhinju, hodnik ni domove sa decom. Prirodna vlakna kao što su juta i sisal daju lep prirodan izgled, ali su hrapava i loše podnose vlagu.
Ovo je greška koja se najčešće pravi, jer se tepih bira manji nego što treba, pa cela soba deluje nepovezano. U dnevnoj sobi postoje dve dobre varijante. Prva je da tepih bude toliko velik da sav nameštaj stoji sa svim nogama na njemu, a druga, praktičnija za manje prostore, da barem prednje noge garniture i fotelja budu na tepihu. U trpezariji se računa i prostor za stolice, pa tepih treba da bude širi od stola za najmanje šezdeset do sedamdeset centimetara sa svake strane, kako stolica pri izvlačenju ne bi zapinjala o ivicu. Pored kreveta se ostavlja oko šezdeset centimetara tepiha sa strana i u dnu, tako da se stopala pri ustajanju uvek spuste na meko. U hodniku se bira staza koja ostavlja nekoliko centimetara poda sa svake strane.
Ovde postoji vrlo praktično pravilo. Jednobojni tepisi izgledaju smireno i moderno, ali svaka mrvica i svaka dlaka se na njima vidi, naročito kod tamnih i vrlo svetlih tonova. Šareni tepisi i modeli sa suptilnom šarom praštaju mnogo više, zbog čega se logično biraju za prostore u kojima se često jede i u kojima se deca igraju. Kod boja treba imati u vidu i ono što se ne primeti odmah. Vrlo tamni tepisi pokazuju prašinu i dlake više nego srednji tonovi, dok vrlo svetli pokazuju sve ostalo. Srednji tonovi sa laganom šarom su najpraktičniji izbor za većinu domaćinstava, a upadljive boje se ostavljaju za prostore sa manjim prometom.
Podloga radi tri stvari odjednom. Prva je da sprečava klizanje, što je pitanje bezbednosti, naročito u domovima sa starijim osobama i decom. Druga je da prima udar pri gaženju i time štiti vlakno, čime se realno produžava vek tepiha. Treća je da dodaje mekoću i toplotu, pa i tanji tepih deluje kvalitetnije. Bitno je da podloga bude namenjena podu koji imate. Kod parketa i laminata se izbegavaju podloge koje se lepe i one od pune gume, jer vremenom umeju da ostave trag i promene boju laka. Za te podove se biraju podloge sa mrežastom strukturom, koje propuštaju vazduh.
Tepih deluje kao izolator i to je logično, jer je i napravljen da zadrži toplotu. Kod podnog grejanja to znači da previše debeo tepih sa debelom podlogom zaustavlja toplotu i sistem mora više da radi da bi soba bila topla. Zato se biraju tanji tepisi i tanje podloge, a izbegavaju se guste gumene podloge koje potpuno zatvaraju prolaz toplote. Uz to, kod podnog grejanja tepih se suši brže, što je prednost, ali i prirodna vlakna postaju suvlja i lomljivija, pa vunenom tepihu prija povremeno vlaženje vazduha u prostoriji. Ove sitnice se lako previde pri kupovini, a osete se svake zime.
Novi tepisi često imaju specifičan miris i to je normalno, jer dolazi od materijala i pakovanja. Taj miris nestaje provetravanjem u roku od nekoliko dana do dve nedelje. Isto važi i za sitna vlakna koja se prvih nedelja skupljaju u usisivaču, što nije znak lošeg kvaliteta nego ostatak od proizvodnje, i to se s vremenom smiruje. Ono što nije normalno je da tepih posle mesec dana i dalje jako miriše, da otpušta boju kada se pređe vlažnom belom krpom ili da mu se ivica odmah počne parati. To su znaci loše izrade i tu se reklamacija podnosi odmah, dok je rok još otvoren.
Za ove domove postoje tri praktična pravila. Prvo, biraju se materijali koji podnose često pranje, dakle polipropilen i gušća vuna, umesto viskoze i svilenih imitacija. Drugo, bira se nizak do srednji flor, jer se iz njega mnogo lakše vade dlake i mrvice. Treće, bira se šara koja prašta. Uz to se izbegavaju tepisi sa dugim resama, jer su rese omiljena meta i mačaka i usisivača, i najbrže se uništavaju. U prostorima gde se najviše dešava, dakle oko trpezarijskog stola i ispred kauča, praktičnije je imati manji tepih koji se lako odnese na pranje nego jedan veliki koji se teško pomera.
Ono što se uradi na početku odredi kako će tepih izgledati za pet godina. Odmah se postavlja podloga, tepih se okreće za sto osamdeset stepeni na svakih nekoliko meseci, kako bi se trošenje i izlaganje suncu ravnomerno raspodelili, i uvodi se pravilo da se u kući ne hoda u obući, što je najveća pojedinačna ušteda za bilo koji tepih. Uz to se sveže fleke rešavaju odmah, upijanjem a ne trljanjem, a dubinsko pranje se planira redovno, umesto da se čeka da tepih vidno posivi. Tepih koji je od početka dobro izabran i redovno održavan ostaje lep godinama, dok isti taj tepih u pogrešnoj prostoriji i bez nege izgubi izgled već u prvoj sezoni.